Rekonstrukcija rodoslova grupe porodica Raič: nastanak demografske kolevke Bunjevaca u Bačkoj

Da bih predočio sliku rodoslova porodica Raič, pripremio sam u Excelu pomoćni instrument – pedigre. Prva verzija pedigrea daje sliku devet generacija, u tome osam generacija predaka, u rasponu od oko dva veka (približno od 1725 godine). Ovih osam generacija predaka obuhvata 510 osoba. To je, verovatno, krajnji domet pouzdanog evidentiranja rodoslova.

Drugu verziju pedigrea pripremio sam za trinaest generacija, za oko tri veka unazad. Izrada takvog rodoslova bi zahtevala da se podaci prikupe za 8190 osoba. To je teško ostvarljiv zadatak.

Pedigrei – kao modeli rodoslova grupe porodica i obimnijeg stanovništva iz kojeg one potiču; nazivam ga demografskom kolevkom - omogućuju rekonstrukciju demografskog procesa na očigledan i pouzdan način.

Pod pretpostavkom da je prosečan roditeljski par imao petoro dece, i da su doseljavanjem obuhvaćene tri generacije (9, 10 i 11-ta generacija – prva generacija su moji vršnjaci rođeni 40-tih godina 20-tog veka), tokom poslednje seobe 1686 godine, u Bačku se doselilo između 150 i 180 predaka porodica Raič. (To važi i za svaku drugu Bunjevačku porodicu koja vodi poreklo od doseljenika iz 1686 godine.)

Ako idemo dalje u prošlost, do 13-te generacije – do početka 17-tog veka (oko 1615 godine) – u to vreme bilo je 4096 direktnih predaka porodica Raič. Tome treba dodati stariju generaciju-roditelje (uzmimo da je bio u životu roditelj samo jednog od supružnika) ukupno 4096 osoba; tome dodajemo decu (opet pretpostavimo 5-toro dece po roditeljskom paru) ukupno 10240 dece. Sveukupna populacija iz koje su proistekle porodice Raič (to važi i za bilo koju kasniju bunjevačku porodicu u Bačkoj) početkom 17-tog veka obuhvatala je približno 18500 osoba. Imajući u vidu mortalitet ovog stanovništva tokom 17 veka (glad, epidemija kuge, represija Turaka), populacija predaka Bunjevaca, koja je obuhvaćena seobom 1686 godine, iz koje potiču porodice Raič, mogla je da obuhvata oko 15000 osoba.

Šta iz ove demografske rekonstrukcije možemo zaključiti?

Ukupno iseljenih predaka Bunjevaca iz sedam župa u Bosni bilo je 22800 (zapisnik od 22. siječnja 1700). Prosečna grupa iseljenika obuhvatala je oko 3257 osoba po jednoj župi. Iz toga proizlazi da preci porodica Raič verovatno vode poreklo iz najmanje pet (4,6) od sedam iseljeničkih populacija (iz župe Dubočice u Bosni, iz župe Velika; iz župe Majevac; iz Modriča; iz župe Seočnica i Zablaća; iz župe Kuzmadanja).

Ukoliko su se preci porodica Raič (kako proističe iz tradicije) doselili ne iz Bosne, nego iz Hercegovine (od reke Bune), to je mogla da bude manja grupa iseljenika (verovatno pleme Raiča) sa ukupno oko 200 osoba. U ovom slučaju, imajući u vidu da je izvorna populacija ovog plemena morala početkom 17 veka do obuhvata barem 18000 osoba (to proizlazi iz pedigrea za 13 generacija), demografska kolevka plemena Raiča verovatno je obuhvatala šire područje Hercegovine (od Skadra pa do dalmatinske Zagore). Pitanje je da li se celokupna ova demografska kolevka preselila u Bačku (što je manje verovatno) ili su se preselila samo pojedina plemena? U ovom drugom slučaju, preci porodica Raič su, preseljenjem u Bačku, u većoj populaciji doseljenika iz Bosne, našli svoju novu demografsku kolevku (tržište života, mogućnosti ženidbe i udadbe).

Preci porodica Raič su se u seobama i mešanjem sa populacijama iz različitih etničkih grupa iz Bosne, Dalmacije, Hercegovine, kao i sa precima Bunjevaca pridošlih u Bačku tokom prethodnih pet seoba (zajedničko im je bilo katoličanstvo), postepeno, tokom 18 veka, formirali kao pripadnici etničke grupe Bunjevaca. (Etnonim Bunjevci verovatno potiče iz Hercegovine i Dalmacije-Zagore a manje verovatno iz Bosne. Bunjevačko ime su verovatno doneli sa sobom preci Bunjevaca koji su se u Bačku doselili ranijih vekova, ili doseljenici iz 1686 koji su krenuli iz Hercegovine-Dalmacije. Ovo pitanje nisam razjasnio – u pouzdanim raspoloživim materijalima koje sam izučio, nema svedočenja o tačnom vremenu u kojem su preci Bunjevaca prihvatili to ime kao sastojak svog etničkog identiteta.)

Naposletku, iz modela koji pruža pedigre, može se konstatovati da je 18 do 20 hiljada osoba veličina demografske kolevke koja omogućuje reprodukciju prosečne porodice u populaciji kakvu danas predstavljaju Bunjevci u Bačkoj.

Ova rekonstrukcija ima pomoćni analitički zadatak da osvetli istorijski tok nastajanja demografske kolevke Bunjevaca u Bačkoj. Reč je o naučnoj hipotezi koja olakšava orijentaciju u daljem istraživanju okolnosti u kojima su nastale i počele razvoj grupe porodica Raič u Bačkoj u 18 i 19 veku.

Jezik i pismo somborskih Bunjevaca u 19 veku

Ovde nastojim da analiziram jedan važan izvorni dokument o jeziku i pismu somborskih-gradskih Bunjevaca značajan za rekonstrukciju porodičnog rodoslova. Reč je o molitvenoj knjizi “Vrata nebeska“ mog pradide po majci (oca mog dide Ivana). Knjigu je sastavio Stipan Gerdenić prepošt Pečujski i župnik, a štampana je u Pešti 1855 godine (treće izdanje). Molitvenik je pisan ikavicom i namenjen je “illiričkom narodu“.

Slika 1 (redosled slika ide od dole ka gore)

Molitvenici (kasnije kalendari “Subotička danica“) su korišćeni kao beležnice za važne događaje u životu porodice (rođenja dice i sl.). U molitveniku pradede Valka nalazim sledeće beleške.

Slika 4 (levo)
 
Na 2 stranici (prvoj praznoj posle naslova-korica) ispis zlatastim mastilom: „Partsetits Gyuka Knjiga u Kojoje se moli bog Svagdasny Rodijoje gyuka Dafin Sin 1812 godine Ozseniose gyuko Partsetits 1833 godine i uzo je Druga Za sebe Anku Csuvardits Rogyena 1810 godine i Uzivo Snjom rodijoje Dva Sina Stipana 1840 Antuna 1852 Svakom ...“ (ovde se zapis prekida) Ovaj zapis pokazuje da je Molitvenik prvobitno pripadao Đuki Parčetiću rođenom 1812 godine. Beleške je Đuka upisao posle 1855 godine, oko svoje 45 godine života. Verovatno je umro pre 1870 godine kada je molitvenik pripadao pradidi „Valko“ (to je prvi datum koji on beleži u Molitvenik). Pretpostavka: Moguće je da je Molitvenik nasledila neka od ćerki jednog od sinova Đuke Parčetića s kojom se oženio pradida Valko?). Đukin rukopis pokazuje uvežbanu pismenost što upućuje na njegovu, za to vreme, višu obrazovanost (verovatno i društveni status).

Na istoj stranici, u nastavku, olovkom sledi zapis (piše ga pradida Valko): „Teza se rodila 8 Oktobera 1877 ¼ na 12 pri ponotyi. Janos se rodijo 1878 20to Oktobera u veče u 10 sati“ (Terezija-Teza je verovatno preminula ubrzo posle rođenja. Dida Ivan je nikada nije spominjao.)

Slika 2

Na 8 stranici pri dnu ispisano je olovkom. „Joso se rodio 1873 godine 21 Januara u 8 sati u veče. Vita se rodila 1875 godine 17 Veljače 8 sati u jutru“
 
Na stranici 9, u kalendaru, uz godinu 1863 olovkom je upisano „Valko“ a uz godinu 1870 „Ož“ (Šta znači zapis „Valko“ uz 1863 godinu? Zapis uz 1870 godinu nedvosmisleno znači da se te godine „Valko“ oženio.) Uz ovaj zapis napisano je jedva čitljivo: „Imosam kad su me oženili godina 20“ Iz ovog zapisa proizlazi da se Valko, otac dida Ivana, rodio 1850 godine.

Na str. 13 u kalendaru za OŽUJAK. MARTIUS. uz datum 19 na koji pada Josip Isp. Zaruč. B.D.M. ispisano je olovkom „se rodi 873 21 janu 8ti u ...“ (Ovaj zapis se odnosi na Josipa-Josu Valko – vidi zapisa sa str. 8)

Slika 3

Na str. 14 u kalendaru za TRAVANJ. APRILIS uz datum 24 na koji pada Gjuragj M. Fidelis M. Kapuc. Ispisana je zlatastim mastilom godina „1812“. Ispod je zapis „Zenidba 1833“ (Ovo je zapis Đurađa-Đuke Parčetića koji se odnosi na zapis sa str 2. Slika 4 levi deo)

Na str. 16 u kalendaru za LIPANJ. JUNIUS. Uz datum 13 na koji pada Anton od Padue Isp. ispisano je zlatastim mastilom “rodijose 1852“ (ovo se odnosi na Đukinog sina Antuna.)

Na str. 18 kalendara za KOLLOVOZ. AUGUSTUS uz datum 14 na koji pada Euzebio Isp. Ispisano je „rodijose 1840“ (Odnosi se na Đukinog sina Stipana koji se, verovatno, rodio na dan Uzvišenja B.D.M. Velike Gospojine pa mu je ime nadenuto po Stipanu Kralj. Isp. koji pada na dan 20 istog miseca)

Na str. 21 kalendara za PROSINAC. DECEMBER. Uz datum 23 na koji pada Viktoria D. Ispisano je "se rodila 1875 – 17 te velj 8 h u jutro“ (Odnosi se na Vitu Valko.)

Na poslednjoj stranici ispisano je zlatastim mastilom „Gyuka Parcsetity Pravi kutyu Szitpanu (ispravno: Sztipanu)“ (Odnosi se na Đukinog sina Stipana.)

Plavim mastilom, na dve poslednje strane molitvenika, ispisan je postupak od 24 molitve
„Za blage dneve Uskrsa“.

Iz navedenih zapisa se može zaključiti:

Somborski Bunjevci su se služili ikavicom i koristili religioznu literaturu koja je poticala iz Budima. Bunjevci su u pisanju koristili kombinaciju slova za nedostajuće znake karakterističnu za mađarsko pismo, na primer, gy (đ) ali su koristili i slovne znake ts (umesto č, ć), zs (umesto ž) iako su se ovi znaci koristili u štampanim materijalima (Molitveniku). Bunjevci su za nazive meseca koristili pretežno oblik Januar, itd. (koji su koristili Mađari) a manje oblik Sičanj itd. Bunjevci su koristili specifična bunjevačka imena (Stipan, a ne Stevan, Stjepan i sl.). Katolička crkva je u to vreme podržavala versko obrazovanje Bunjevaca na njihovoj ikavici. Bunjevačke gradske porodice su bile brojne (U porodici oca dida Ivana rođeni su: Josa 1873, Vita 1875, Teza 1877, Ivan 1878, Tuna ?, Šana ?). Bunjevci su se sredinom 19 veka ženili relativno rano u 20-21 godini života.

Hronika porodice dida Ivana Valko u 19 veku

Podigao me je dida Ivan Valko. Antun Raič i Katica Valko, moj otac i moja majka, rastali su se kada sam imao 11 nedelja. Moje pamćenje o Bunjevcima potiče iz kuće dida Ivana Valko u Somboru u Bunjevačkoj ulici 72 (kasnije imenovanoj u ulicu Matije Gubca sa brojem 74 a danas je taj kućni broj porastao na preko 80). Posle didine smrti u decembru 1978 godine, kuću sam prodao Franji i Katici Vuković koji su u njoj dugo bili stanari i dvorili dida Ivana tokom poslednjih godina njegovog života.

Slika 1

Najstariji dokument iz rodoslova grupe porodica Valko, koji posedujem, je bračni ugovor Gaje Valkova i Bete Gašparić, udove Nikole Kovačeva, iz 1835 godine. Gaja Valkov je pradeda a Beta Gašparić prababa moga dide Ivana Valko (deda po majci). Cotract-ugovor razgraničava nasledna prava Betine dece iz braka sa N. Kovačevim. Oba pretka su bili nepismeni (potpis križem uz potpis svedoka).

Slika 2

Krštenica dida Ivana Valko, rođenog 20. Oktobra 1878. godine u Somboru od oca Ivana i majke Julijane Lemić. Krštenica je izdata u Somboru 1944 godine. Didin dida zvao se takođe Ivan. Dida i otac dida Ivana posedovali su u Somboru (u nekadašnjoj Bunjevačkoj ulici, za vreme mađarske vlasti Szeder utca-Dudova ulica, a posle Drugog svetskog rata do danas ulica Matije Gubca) vinograd i bavili su se meljavom žita u svojoj suvaji (mlinarsko kamenje koje okreću konji; suvaja se nalazila na prostoru kuće u ulici Janka Veselinovića koja je posle Drugog svetskog rata bila u svojini porodice Kusturin).

Dida Ivan je prvo izučio zanat grnčara ali je, nakon dospevanja na tržište jeftinog i kvalitetnijeg industrijski proizvedenog metalnog posuđa, taj zanat propao pa je on morao da izučava novi , zidarski zanat kojim se bavio do kraja života.

Nakon podele imanja na tri brata i jednu sestru Valko, dida Ivanu je pripao plac u Gornjoj varoši prekoputa Rajčure (vojnog strelišta na Bezdanskom putu na izlazu iz Sombora – posle Drugog svetskog rata Rajčura je nazvana Logor jer je na tom prostoru između 1941 i 1944 bio vojni logor mađarske vojske a 1945-1947 logor za Nemce u to vreme zvanih Folksdojčeri) na uglu sadašnje ulice Matije Gubca i ulice Janka Veselinovića. Na samom uglu ovih ulica dida Ivan je sazidao 1910 godine kuću koja je bila nedaleko od, u to vreme izbušenog, arteskog bunara (koga je dida Ivan, kako mi je posvedočio, opevao u svojoj pismi “U tim Somboru...“). Kuća je sazidana s namerom da se u jednom njenom delu otvore dućan i bircuz a drugi deo je predviđen za stanovanje. Ovaj plan dida Ivan nije ostvario jer je, kao socijal-demokratski orijentisan zanatlija, organizovani sindikalni funkcioner (bio je kasir podružnice sindikata zidarskih radnika u Somboru) odbio da se priključi tada – posle Prvog svetskog rata - vladajućoj Radikalnoj stranci što je imalo za posledicu odbijanje njegove molbe za otvaranje pomenutih poslovnih objekata od strane somborskih vlasti.

Slika 3

Dida Ivan je imao dva brata (najstariji je umro). Na slici tri brata Valko – Tuna (levo), Ivan (desno) i Šana (stoji, po njemu sam dobio ime). Fotografija je snimljena pre 1902 godine. Braća Valko su imala svoju tamburašku bandu i svirali su na svadbama u Somboru i okolini. Tuna i Šana se nisu vratili iz Prvog svetskog rata. Posle povratka iz zarobljeništva u Rusiji, dida Ivan je sastavio svoju tamburašku bandu koja je bila poznata kao Mundukova banda. (Prva žena Ivanova bila je Eva Vereš, Mađarica sa neke mađarske puste i izgovarala je uzrečicu „kažem“ na mađarskom „mundok“ umesto „mondok“ , po ćemu je dida Ivan dobio nadimak Munduk.) Prema kazivanju dida Ivana, danas poznata pesma “U tom Somboru...“ njegova je kreacija. Dida Ivan se sviranjem bavio zimi, kada nije mogao da radi u svom zanatu kao zidar.

Slika 4

Svedočanstvo o repertoaru bunjevačkih tamburaša krajem 19 i početkom 20-tog veka – „Pesme narodne“ Tune Valko, starijeg brata mog dida Ivana (prva i poslednja stranica sa potpisima Tune i Šane Valko). Pesmarica džepnog formata, štampana pre 1900 godine, pohabana od korišćenja. Pesme su štampane delom na ijekavici a delom na ekavici.

Slika 5

Dida Ivan Valko kao regrut — husar u Jaroslavu u Poljskoj 1902 godine. Slika sa posvetom sestri Viti (Viktoriji). Ivan piše mađarskim pravopisom – szesztri, szpomen – i potpisuje se kao Valko Janos što je posledica njegovog školovanja u osnovnoj školi na mađarskom jeziku (od škula završio je 4 razreda osnovne škule). Mađarski jezik je bio ravnopravan sa bunjevačkim u kući dida Ivana još posle Drugog svetskog rata, kada sam ga i ja naučio i govorio.

~~~~~~~~~~~~~~

Uz Sliku 4 - 4.jan.2008

Tunina pesmarica zaslužuje detaljniju analizu. Na koricama Tunine pesmarice prilepljena je vinjeta sa slikom Nikole Tesle ispod koje piše SRBIN (ćirilicom). Sudeći prema sadržini pesama, pesmarica je nastala u vreme vladavine kralja Milana i Hercegovačkog ustanka 1878 godine.

(Tuna Valko je bio začetnik i pokretač muzičkog obrazovanja svoje braće Ivana i Šandora. Sudeći prema potpisima koje nalazimo na Tuninoj pesmarici, u krug njegovih muzičara-bandaša pripadao je Kalor Siskovity-Šišković kao i Ledenyak /Ledencsan-Ledenjak/Ledenčan Kata i Pancsity-Pančić Verka-Malenka koje su čitale-otpevavale ženske uloge u pesmama-bećarcima itd. Tuna Valko je do Prvog svetskog rada 1914 bio kantor u crkvi u Bačkom Beregu. Bio je oženjen sa Nemicom i u tom braku rodio se Stipan-Stevan Valko oko 1910 godine. Pošto se Tuna nije vratio iz Prvog svetskog rata, Stipanova majka posle 1918-1920 bila je u vanbračnoj vezi se nekim Berežaninom. Negde oko 1924 godine, nastojeći da odbrani svog nevenčanog muža u tuči u bircuzu, Stipanova majka je poginula od revolverskog metka. Stipan je 1924-1926 godine otišao u Kragujevac u Zavode da uči zanat. Tamo se oženio sa Ružicom Petrović iz Topole. Završio je elektrotehničke studije u Berlinu – znao je nemački jezik kao maternji – i bio uvažen stručnjak-inžinjer u kragujevačkim zavodima sve do svoje smrti 1988-1989? godine.)

Kao muzičari-bandaši braća Valko su morali da pripreme repertoar pesama ne samo za Bunjevce, nego i za Srbe i Hrvate (Šokce). Pesmarica sadrži sledeće odeljke-vrste pesama koje izražavaju nacionalni proces Srba i Hrvata u drugoj polovini 19 veka:

Pesme narodne 20 pesama – izbor pesama sadrži bosansko-muslimanske, srpske-kosovske, slavonske, srpske-vojvođanske teme: U Omera više Sarajeva, Sanak snila carica Milica, Boga moli Karadjordjevica, Podigla se jedna četa mala... poaraše varoš Djakovicu, Vino pije Dojčin Petar Varadinski ban, itd.

Potskočice 55 - U njima se odražavaju onovremeni društveni-politički-etnički odnosi, na primer: Ajde nogo tresi/ One ljage u Adresi; Evo Djordja, evo Pala/ Sad će biti braćo, bala; Ko neb’ volo vito kolo,/ Ko li kune čaše pune!/ Deve mile kolo šire,/ A igrače znoj optiče,/ Iha haj, vina daj!/ Neka Mija sad napija,/ Aron baća kolo vraća,/ Neće Mata žalit zlata,/ Sviraj svirče, tresi striće,/ Seka Maca oči baca,/ Dlanom lupka, petom cupka./ Noge Čava udešava.; Ko bi danas momak bio,/ Pa se ne bi pomamio. / Kad adresa – mesto Tise -/ U “Zastavu“ uputi se.; Šijak Mata kuću pravi,/ Šijakinja blato gazi,/ Šijačići boga mole./ Samo kiše da ne bude./ Al’ se mačak pomamio,/ Pa im kuću zapalio/ Izgore im kućerina/ I babina bundetina./ Propade im dedovina - Srijemci i Bačvani zovu Šijacima Ercegovce, Dalmatinca i Rvate. Rečnik SH književnog jezika, knjiga 6, str. 953. MS:Novi Sad 1976; Oj sokole Dalmatinče.. pesma Branka Radičevića;

Svatovske pesme, U 28 pesama-sekvenci svatovskog procesa šta se peva. Ulogu devojke-udavače ima Smiljana-Smilja a ulogu ženika lepi Jova.

Bačke pesme 76?, Danas zvane bećarac. Primeri: Što god ima pokraj Tise sela,/ Nigdi nema tog Bečeja bela,/ I Bečejska prekoga sokaka,/ U sokaku lepih devojaka,/ Devojaka i lepih momaka; Šta ću, nano, dika me se mano! -/ Idi ćerko, pa ga moli lepo! -/ Neću, nano, nek ga djavo nosi -/ Nek ga nosi kad meni prkosi! / Ja ću za ći, moja mila nano/ Ja ću za ći, pa ću drugog naći!;

Rodoljubne pesme? (Na ovom mestu iscepljena je jedna ipo stranica na kojoj je zajednički naslov sledeće tri grupe pesama; od prve grupe prva je iscepljena u potpunosti, deo druge je sačuvan).

I Svečane pesme 7, Sve pesme su posvećene Hrvatima, ljubavi prema domovini; treća pesma je Liepa naša domovina,

II Pesme ratne 49, pesme su posvećene borbi Srba za oslobođenje od Turaka, balkanskim ratovima; tu je pesma Oj junačka svetla zoro/ Majko naša Crna Goro...; slave se kralj Milan i knez Danilo; pesma posvećena Hercegovačkom ustanku i sa pozivom Srbima preko Drine da pomognu: Bojak biju Hercegovci/ I sa njima Crnogorci,/ Sa čela im lije znoj/ Lijuć krvcu za rod svoj! ...; Milan s vojskom putuje/ S kneginjom se rukuje...; pesma Na te mislim, kada zora sviće...;

III Iroške pesme 129. (irošiti se = isticati se, oholiti se, nadigravati se sa drugim, rečnik SH književnog jezika, knjiga 2, str. 471. MS:Novi Sad 1967) Preovlađuju strofe bećarca, na primer: Sitna kiša promiče,/ Dika šešir namiče,/ Neće cura da ga gledi,/ Pa se zato jedi.; Al sam iroš, iroški se vladam,/ sedam šori sedam dika moji:/ tri su plave – nema ih do Save,/ a tri smedje – nema ih ko neće,/ a sedma je brate graorasta,/ Graorasta al je djavolasta./ Pa me ljubi, kad god se probudi; Oj, Sombore, Sombore,/ Nestalo te do zore./ U tebi su svi patnici,/ Gladni pripravnici.; Zelen orah ko gora,/ Eto diko Sombora,/ Eto diko i tavnice,/ Gde ti vene lice.;

U ovu grupu sastavljači pesmarice svrstali su 11 pesama u kojima se iroše Hrvati. Primer je pesma: Mi smo braćo hrvatskog/ Sinci plemena,/ Ne ćemo se dakle tog/ Stidit imena./ Ta na svetu starijeg/ Nema roda od našeg,/ Nema od hrvatskoga/ Roda slavnoga.//Svi što posle slovinsko/ Ime dobiše,/ Svi ti njekad hrvatsko/ Ime nosiše,/ Tad pod ovim imenom/ Svim je našim dušmanom/ Strah i trepet zadavan,/ Hrvat je slavan.; Druga strofa u pesmi Banu Petru Zrinjskom glasi: A - - ti, Turčin i M - - / Razgrabiše zavičaj prastari,/ Hrvat nije svoj u domu svomu,/ Već je skučen jarmu tudjinskomu/ Ustaj bane! Tvoj te narod zove,/ izbavi ga iz nevolje ove!. (Obe pesme izražavaju hrvatski nacionalni program oslanjajući se na mitsku prošlost Hrvata i identifikujući tri tuđinska jarma – Turčina, i A...? i M...? Verovatno su u pitanju Austrijanci i Mađari kao dominantne etničke grupe-nacije Austro-Ugarske monarhije? )

Iz prethodne analize možemo zaključiti:

Braća Valko, kao muzičari, bili su otvoreni prema stvaralaštvu-literaturi čiji epicentar su predstavljali nacionalni procesi i Hrvata i Srba. Iroške pesme hrvatskog porekla izrazito su nacionalno orijentisane što ukazuje da je hrvatska agitacija među bačkim Bunjevcima bila prisutna u drugoj polovini 19 veka.